Sva­ki grad ima ne­ko­ga po ko­me je pre­po­zna­tljiv, a Bi­je­lo Po­lje se, iz­me­đu osta­lih, pre­po­zna­je po Vla­du To­mo­vi­ću, glum­cu Bje­lo­polj­skog po­zo­ri­šta. Čo­vjek stvo­ren za vi­še ulo­ga. Ne sa­mo glu­mač­kih ne­go i ži­vot­nih. I pr­vi su­sret sa njim iza­zi­va osmi­jeh na li­cu. Na­vi­kli lju­di na nje­go­ve ulo­ge vr­snog ko­mi­ča­ra.
Ovaj pe­dest­tro­go­di­šnjak iza se­be ima bo­ga­tu ka­ri­je­ru. Za­po­slen je u Cen­tru za kul­tu­ru ,,Vo­ji­slav Bu­la­to­vić Stru­njo”. Isto­vre­me­no je i glu­mac, i to ne bi­lo ka­kav već je­dan od naj­bo­ljih i naj­na­gra­đi­va­ni­jih. Još kao di­je­te shva­tio je da ima da­ra za glu­mu. Bio je član iz­vi­đač­kog od­re­da ,,Mi­lo­van Je­lić” i bo­ra­vio u ra­znim kra­je­vi­ma, ka­ko is­ti­če, pre­li­je­pe Ju­go­sla­vi­je.
– Do­bit­nik sam naj­ve­ćeg pri­zna­nja ,,Sre­br­ni ja­vo­rov list sa zra­ci­ma”. Bio sam član pred­sjed­ni­štva Sa­ve­za iz­vi­đa­ča Ju­go­sla­vi­je, što je u to vri­je­me bi­la čast i pri­vi­le­gi­ja. Tu sam imao svo­je pr­ve na­stu­pe, ka­ko vo­lim da ka­žem. Iz­vo­dio sam raz­ne ske­če­ve. Na­ro­či­to ko­mič­ne. I svi­dje­lo se svi­ma. Bi­lo je apla­u­za – pri­ča To­mo­vić.
Kao član Omla­din­ske rad­ne bri­ga­de ,,Ri­fat Bur­džo­vić” bio je na tri rad­ne ak­ci­je i pet pu­ta pro­gla­šen za udar­ni­ka.
– To su bi­li div­ni da­ni. Bje­lo­polj­ska bri­ga­da bi­la je me­đu naj­bo­lji­ma u Ju­gi. Ste­kao sam pu­no dru­go­va i pri­ja­te­lja. Bo­ga­mi, bi­lo je i do­sta dje­vo­ja­ka. Vri­je­me za po­nos, a sad sa­mo za sje­ća­nje i oži­vlja­va­nje uspo­me­na. I na tim rad­nim sam ak­ci­ja­ma imao svo­je glu­mač­ke na­stu­pe, i opet su svi bi­li odu­še­vlje­ni – pri­sje­ća se naš sa­go­vor­nik.
Usli­je­di­la je i pr­va Vla­do­va pred­sta­va, dok je ra­dio u fa­bri­ci ,,3. ja­nu­ar”, gdje je s ko­le­ga­ma igrao u pred­sta­vi ,,Ja­je na oku”, po tek­stu Ru­smi­ra Ga­če­vi­ća.
– Ka­kva je to pri­ča bi­la! Igra­li smo je de­se­tak pu­ta u Cen­tru za kul­tu­ru i ne­ka­da­šnjem Rad­nič­kom do­mu. Tra­ži­la se kar­ta vi­še. Osim me­ne, igra­li su Sa­jo Mu­ra­to­vić, sa­da po­koj­ni Sej­fu­din Mu­ra­ti i Mi­le Pa­vlo­vić, kao i Va­nja Šće­kić, Ži­ko Fu­run­džić... Ta­da sam pri­mi­je­ćen i po­zvan iz Bje­lo­polj­skog po­zo­ri­šta. Ka­ko to da ne pri­hva­tim! I ta­ko je sve kre­nu­lo. Od ta­da, pro­šle su tri de­ce­ni­je i ko­ja go­di­na vi­še i igrao sam pe­de­se­tak pred­sta­va – pri­ča Vla­do.
Sje­ća se svo­je pr­ve pred­sta­ve u Bje­lo­polj­skom po­zo­ri­štu, na FDA u Bi­je­lom Po­lju. Re­ži­rao ju je Goj­ko Bur­za­no­vić.
– Ni­kad vi­še ni­je­sam na­pu­stio Bje­lo­polj­sko po­zo­ri­šte. I sve sam ra­dio, ne sa­mo kao glu­mac već i kao maj­stor sce­ne, ali i svje­tla, mu­zi­ke, mon­ti­rao sam sce­no­gra­fi­ju... Pro­šao sve fa­ze u po­zo­ri­štu i od­i­grao to­li­ko ulo­ga da se vi­še svih i ne sje­ćam. Do­bio sam dva naj­ve­ća glu­mač­ka pri­zna­nja – ,,Zlat­ne ma­ske” za ulo­gu u ko­me­di­ji i tra­ge­di­ji. A naj­vi­še mi le­ži ko­me­di­ja, jer ka­žu da sam ro­đen za to. Sve sam igrao sr­cem, du­bo­ko iz du­še. Sve su mi ulo­ge dra­ge. Ra­dio sam s pu­no ko­le­ga i re­di­te­lja – is­ti­če To­mo­vić.
Ina­če, već je­da­na­est go­di­na ko­le­ga­ma Sla­đa­nom Bu­ba­njom i Ju­su­fom Baj­ram­spa­hi­ćem iz­vo­di dječ­ju pred­sta­vu ,,Put po svi­je­tu na tro­ti­ne­tu”.
Sa ne­ko­li­ko ko­le­ga Bje­lo­po­lja­ca, za­jed­no sa glum­ci­ma iz be­ran­skog po­zo­ri­šta, igra u pred­sta­vi ,,Po­sled­nji čin ko­me­di­je smr­ti”, či­ji je re­di­telj Go­ran Bje­la­no­vić. Na kra­ju raz­go­vo­ra is­ti­če da na da­ska­ma ko­je ži­vot zna­če na­la­zi mir.
– Naj­ve­će mi je za­do­volj­stvo što tih sat vre­me­na mo­gu da bu­dem ne­ko dru­gi. Ni­je­sam Vla­do, već pred­sjed­nik, dok­tor, kralj, pro­sjak, ko­no­bar, pop, gro­bar, rad­nik – ka­že To­mo­vić.M. No­vo­vić


Krv dao 56 pu­ta

Vla­do To­mo­vić je i vi­še­stru­ki do­bro­volj­ni da­valac kr­vi. Do­sad je dra­go­cje­nu teč­nost dao 56 pu­ta, od­no­sno dao je oko 23 li­tra kr­vi. Ne­dav­no je iza­bran i za pred­sjed­ni­ka Klu­ba do­bro­volj­nih da­va­la­ca kr­vi Bi­je­lo Po­lje.
– Imam ri­jet­ku krv­nu gru­pu, AB ne­ga­tiv­nu, a pr­vi put sam krv dao 1983. go­di­ne dok sam slu­žio voj­sku u Ni­šu. Od ta­da te­če mo­ja hu­ma­na mi­si­ja. Osje­ćam se li­je­po kad dam krv. Znam da ne­kom po­ma­žem da ozdra­vi ili da se spa­si smr­ti. To mi je do­volj­no – ka­že To­mo­vić.